U inat dijagnozama

A sinoć... Sinoć je bila sasvim druga priča. Isto pozorište, komedija „Fantovščina“ (Momačko veče). I smijeha taman toliko koliko ga je prošli put nedostajalo. Znači puna kapa. Sat i po, toliko je naime predstava trajala, je prošao k'o za tren. Moj pratilac ni za tren nije zadrijemao, što je više nego dovoljan pokazatelj da ovaj put vrijeme nismo uzalud protraćili. Znate šta? Meni lično smijeh dodje kao jedna od elementarnih životnih potreba. Kao vazduh, voda, kao hrana. I zato, ako ste mi makar malo slični, evo vam od mene jedna mala topla preporuka.  U Špas teatru se Fantovščina ponovo odigrava 24. marta, i ako to veče ikako možete naći vremena, trk po karte na https://spasteater.kupikarto. si/dogodek.php?&dogId=2148& page=7 jer se ni na sekund nećete pokajati.  ( Slika preuzeta sa sajta Špas teatra )  

Ne bih znala tačno reći koji je dan ni koji datum bio. Ali se dobro sjećam svoje neke ludjačke uvjerenosti da će se to desiti u ljeto, toplo, sunčano i vedro, ogrnuto velom veselih i razdraganih boja. Medjutim, jesenje se sivilo već uveliko bilo uvuklo u svaku zemljinu poru, i kiša već danima ni na tren nije prestala padati. Očekivala sam i priželjkivala, u najmanju ruku tornado, koji će svom svojom žestinom progutati čudovišta i demone prošlosti, zaglušujuće vatromete i fanfare koje će oznaniti kraj jednog ne baš radosnog doba u meni. Ali, u srži moga bića odjeknuše samo tišine. »Stani malo Živote… To je to?« »Stao sam, baš u tome je stvar. I da, TO JE TO. Sad je na tebe red.« To je to, sad je na mene red, ponovila sam u sebi. Da vlastitim vatrometom što češće obasjavam svoje nebo i nebo dragih mi ljudi. Da gromoglasnim fanfarama popratim svaku svoju napokon osunčanu misao, svaki svih tegoba konačno oslobodjeni pokret. Da velom veselih i razdraganih boja ogrnem svako svoje j...

Bila sam sinoć u pozorištu, gledala monokomediju „Zdrava pamet“, za vrijeme koje se ni jedan jedini put nisam nasmijala. Lažem! Osmijeh mi je ozario lice kad sam krajičkom oka uhvatila svog pratioca kako je na trenutak zadrijemao. Dva puta čak! A ako želim biti do kraja iskrena, priznaću vam: i meni se Boga mi prispavalo, ali je sve ostalo samo na zijevanju. Nakon nekih pola sata poželjela sam naprosto napustiti dvoranu, i ne znam ni sebi ni vama objasniti zašto to nisam učinila. Predstava dosadna da dosadnija nije mogla biti. Toliko o slovenačkom humoru kojeg je Djuro davno okarakterisao kao „švedska baklava – nidje veze“. Sve je time rećeno, ništa ja više ne bih dodala. Možda samo još to, da sam se  baš od srca nasmijala svom sapatniku, kad me je prilikom povratka kući upitao: "Jesam li išta propustio, drijemajući?" 😂😂😂😂    

Ukradeš mi misli pa im dodaš boje, da se sve ljepote svijeta zgrnu na nas dvoje; i tako bezbroj puta u svakom novom danu, zagrliš mi ožiljke, pomiluješ ranu. Pa se ispod trepavica Magija provuče, ne mareć' za Sutra, ni Danas, ni Juče. Oči munjom sijevnu a srce mi se digne - na krilima vječnosti beskraju tvom stigne.