To je to, sad je na mene red

Ne bih znala tačno reći koji je dan ni koji datum bio. Ali se dobro sjećam svoje neke ludjačke uvjerenosti da će se to desiti u ljeto, toplo, sunčano i vedro, ogrnuto velom veselih i razdraganih boja. Medjutim, jesenje se sivilo već uveliko bilo uvuklo u svaku zemljinu poru, i kiša već danima ni na tren nije prestala padati. Očekivala sam i priželjkivala, u najmanju ruku tornado, koji će svom svojom žestinom progutati čudovišta i demone prošlosti, zaglušujuće vatromete i fanfare koje će oznaniti kraj jednog ne baš radosnog doba u meni. Ali, u srži moga bića odjeknuše samo tišine.

»Stani malo Živote… To je to?«

»Stao sam, baš u tome je stvar. I da, TO JE TO. Sad je na tebe red.«

To je to, sad je na mene red, ponovila sam u sebi. Da vlastitim vatrometom što češće obasjavam svoje nebo i nebo dragih mi ljudi. Da gromoglasnim fanfarama popratim svaku svoju napokon osunčanu misao, svaki svih tegoba konačno oslobodjeni pokret. Da velom veselih i razdraganih boja ogrnem svako svoje jutro, i da istrajavam u nastojanju da svom ponovo probudjenom šarenilu što rjedje dozvolim da uzmakne pred mrakom noći - svaki dan ako treba. A ako se to s vremena na vrijeme i desi, da nikada ne potraje duže od trena.