Samo da nikad ne postanem ni nalik njima

Ne stojim više danima na peronu čekajući voz što doći neće. Ne očekujem više nemoguće od nekoga ko ne zna ponuditi niti malo. Srce mi se umorilo od očekivanja, nadanja. Od igrica toplo-hladno. Od nedostatka poštovanja, pažnje, makar grama naklonosti.

Prihvatanje činjenice da neki ljudi jednostavno ništa od toga nemaju u sebi, oslobodilo me svih muka, svih razočarenja i tegoba. Ljudi su ljudi, ovakvi ili onakvi. Ili se mijenjaju nabolje, ako već »znaju« da nešto kod njih ne štima, ili i dalje žive po svome, ne obazirući se na druge, pritom ih besramno gazeći. Bez imalo empatije. Bez i trunke kajanja zbog učinjenih loših djela. Bez i jednog jedinog grama stida. I još umišljaju da su kao neko savršenstvo. Neko kome je ama baš sve dozvoljeno, bez ikakvih posljedica. Ali...!

 

Koliko bi samo život na ovoj našoj kugli zemaljskoj bio ljepši bez takvih osobica!