U inat dijagnozama

Ne dopuštam više sebi da mi nedostaju živi ljudi. Oni koji su tu, a prave se da nisu. Oni koji hodaju ovim svijetom, ali su odlučili da više ne kroče u moj. Ne želim da tugujem za rukama koje bi mogle da zagrle, a neće. Za glasovima koji bi mogli da se jave, a šute. Za očima koje su žive, a prave se da ništa ne vide. Ili pak vide svoju neku iskrivljenu sliku koja nikako nije istina. Bar ne ona koju žele čuti. I ne moram više nikome od njih ništa da objašnjavam. Shvatila sam da nije najteža odsutnost ona koja se odvija dok si još živ. I dok su živi oni koji su odlučili da te iz svog života izbrišu. To meni nikako ne predstavlja bol ni nalik boli zbog smrti najvoljenijih, jer smrt u sebi nema inata. Nema svjesnog biranja da te ignoriše. Ne, ne dopuštam više sebi da mi nedostaju živi ljudi. Ako su otišli – neka su. Ako su odabrali da šute – neka šute. Ako su odlučili da me ne vole – nek' me ne vole. Ja biram isto to. Biram da ne vučem njihovu sjenku za sobom. Biram da ne hran...