Život, ili karma, ili sudbina – nazovite to kako god želite - neke stvari zna NE praštati

Kad nas život baci na koljena, kad nam priredi neko neprijatno, bolno iznenadjenje, ako i dalje činimo dobro, ako se i dalje trudimo ostati čovjek, uprkos gorčini koja nas povremeno zahvati, vremenom se uspijemo bar na trenutke otrgnuti od svoje nemoći, razočarenja, od svega što nam ne dozvoljava 'do kraja' prodisati. Ako smo ljudi.

Oni koji se to i ne potrude biti, ukopaju se u svoju bol, u tjeskobu koja nikako da prodje, jadni i čemerni, 'tješeći se' kako imaju svo pravo, zbog svog nemirenja sa sudbinom, zbog svoje nemogućnosti prihvatiti i pomiriti se s njom, svog vječitog nezadovoljstva i 'igranja žrtve', drugima nanositi štetu. Jer eto: »Zašto bi se neko drugi trudio da i dalje živi najbolje što može i zna, zašto bi se neko, uprkos ne baš prijatnim stvarima koje su mu se dešavale, i dalje znao i mogao radovati sitnicama koje mu život nesebično daruje, kad ja nisam to sposoban?« I ako se zbog svoje nesposobnosti pronalaženja izlaza iz svoje situacije možda nekad upitaju: »Šta sam to Bogu zgriješio/la?« neka znaju da njemu nisu ništa. Sebi su. I drugim ljudima. Ponajčešće onim najbližim. Jer se oni kao 'podrazumijevaju'. Jer će sve njihove ispade trpiti dovijeka. Jer se oni neće svetiti i možda sve to što im čine mogu oprostiti. Ali život, ili karma, ili sudbina – nazovite to kako god želite - neke stvari zna NE praštati.

»Sine Tale, magare moje drago. Život je česma suza i svirala jauka. Nemoj da te bol učini zlim, boljet' će te još više.« (Derviš Sušić)