Jer smrt u sebi nema inata

Ne dopuštam više sebi da mi nedostaju živi ljudi. Oni koji su tu, a prave se da nisu. Oni koji hodaju ovim svijetom, ali su odlučili da više ne kroče u moj. Ne želim da tugujem za rukama koje bi mogle da zagrle, a neće. Za glasovima koji bi mogli da se jave, a šute. Za očima koje su žive, a prave se da ništa ne vide. Ili pak vide svoju neku iskrivljenu sliku koja nikako nije istina. Bar ne ona koju žele čuti. I ne moram više nikome od njih ništa da objašnjavam.

Shvatila sam da nije najteža odsutnost ona koja se odvija dok si još živ. I dok su živi oni koji su odlučili da te iz svog života izbrišu. To meni nikako ne predstavlja bol ni nalik boli zbog smrti najvoljenijih, jer smrt u sebi nema inata. Nema svjesnog biranja da te ignoriše.

Ne, ne dopuštam više sebi da mi nedostaju živi ljudi. Ako su otišli – neka su. Ako su odabrali da šute – neka šute. Ako su odlučili da me ne vole – nek' me ne vole. Ja biram isto to. Biram da ne vučem njihovu sjenku za sobom. Biram da ne hranim svoje tišine njihovim imenima. Nedostajanje je luksuz koji čuvam samo za one koji nisu imali izbora da odu iz mog života, nikako za one za one koji su iz njega pobjegli.

Živi neka ostanu živi – bez mene. A ja ću svakako ostati živa i bez njih.