O licemjerima, lažljivcima i torokušama

Nikome nisam dužna objašnjavati ni pravdati se radi svojih djela, ni postupaka. Ali ima tako ljudi pa šire klevete, laži, govore o meni stvari o kojima pojma nemaju, vjerovatno zato da bi sebe mogli predstaviti u najljepšem mogućem svjetlu, da bi time nekako umirili svoju „savjest“ pošto se petljaju tamo gdje im nikako nije mjesto, umjesto da se bave svojim životima koji su eto baš bajni. Imali bi puno, i previše posla sami sa sobom, a pošto tome nisu vični, bave se tudjim jadima i nedaćama, misleći da znaju šta je i kako za koga najbolje. A zapravo pojma nemaju, prihvaćajući činjenice koje samo njima odgovaraju. Odavno se više ne pitam zašto to rade, što im to u životu treba. Nek' se oni sami nose s tim, meni je svejedno i za njih i za sve njihovo. Sve to nek' ide na njihovu dušu, ako je imaju.

 

Sretala sam tokom svog života masu takvih, licemjernih, lažljivih ljudi i torokuša, i sva je moja sreća u tome što sam vremenom oguglala na te i takve postupke i takve „ljude“. Samo se udaljim i ne okrenem se nikad više. Ignorisanje takvih „osoba“ najveća im je moguća kazna i ako ikada pomisle da ću zaboraviti njihove laži, uvrede i postupke koji su me do kraja razočarali (ali ne i zaboljeli!), grdno se varaju. I ako ikad požele ili samo pomisle da ću im se ikada više obratiti... E to neka zaborave. Nek' se ne nadaju. U trenutku sam sposobna izbrisati te i takve iz svog života, ma koliko mi nekad bliski i dragi bili. Kao što rekoh: takve se stvari jednostavno ne zaboravljaju. Ili barem ja ne mogu zaboraviti. Ali oprost... To je već nešto drugo. Opraštam svima sve, radi sebe. Svog mira. Radi toda što neću da im priuštim to zadovoljstvo da misle kako se pored svih nepotrebnih i nadasve ružnih stvari koje ovih dana proživljavam i doživljavam, opterećujem još i njihovim lažima i klevetama.

 

I pošto se ja njima ni u kakvom slučaju nikada više obratiti neću, molim ih samo da se ni oni više nikad ne obrate meni. I sve što odsad mogu, mogu kao na ovoj slici, gledati moja ledja. A ako ima imalo čovjeka u njima (a sumnjam da ima, jer se inače nikad ne bi tako ponijeli), ako me ikad slučajno sretnu, nek' me ako uopšte mogu, pogledaju u oči. Ili nek' od stida i srama obore glavu. Meni je svejedno, sasvim svejedno šta će učiniti, to je njihova lična stvar. Ja pred njima nikad neću morati obarati pogled, jer mi je savjest potpuno čista i jer im nikad, ali baš nikad nisam ni poželila, a kamoli učinila ništa loše.

Samo još ovo da vam kažem. Pričala sam jučer s majkom i znate li šta mi je rekla? “Bože moj, kako mora biti teško ne moći izaći iz ustanove!“ I domalo, „Dosad je bio mučenik, eto će se riješiti svoje muke.“ Pitate li se možda na koga je mislila? Ili kao i ja znate? Pa vi i dalje smatrajte kako ničega nije svjesna, smatrajte je mahnitom, kakvom god hoćete. Ima gore neki Kadija, za njega ste valjda svi čuli...